Upale - akutne, hronične
Upala paranazalnih sinusa - sinusitis
Sinusitisi su upale paranazalnih sinusa i mogu biti infektivne, alergijske ili autoimune prirode. Najčešće se javljaju istovremeno sa upalama sluznice nosne šupljine, te je adekvatniji naziv rinosinusitis.
Po trajanju mogu biti akutni, do 3 nedelje, subakutni od 3 - 12 nedelja i hronični, koji traju duže od 12 nedelja, pa sve do više meseci ili godina. Karakteristika je akutnih upala, da nastaju naglo, da su simptomi intenzivni i da prolaze za kratko vreme, ne ostavljajući iza sebe trajne posledice. Za razliku od njih hronične upale najčešće počinju postepeno, neretko im je tečko odediti početak, simptomi su najčešće nižeg intenziteta, sem u pogoršanjima tzv. egzacerbacijama ili u slučaju nastanka komplikacija, prestaju takođe postepeno i neretno iza sebe ostavljaju trajne posledice.
Akutni rinosinusitis
Najčešće je virusnog porekla i javlja se u okviru infekcije gornjih disajnih puteva. Bitno je naglasiti da uzročnici u sinus u daleko najvećem broju slučajeva dospevaju preko nosa, a samo retko nekim drugm putem, kao što je preko krvi ili direktnim unošenjem npr. preko povrede. Ako je bakterijskog porekla, najčešći uzročnici su Streptococcus pneumoniae, Haemophilus influenzae i Moraxella catarrhalis. Neke upale mogu početi kao virusne, a da se kod 0,5 - 2% njih desi tzv. bakterijska superinfekcija tj. naknadna kolonizacija bakterijama. Neka stanja kao što su anatomski deformiteti ili alergija mogu uticati na češću pojavu bakterijske superinfekcije zbog narušavanja normalne fiziologije sinusa. Sinusitisi uzrokovani virusima traju 7 - 10 dana, dok bakterijski mogu trajati duže. Simptomi sinusitisa su bol, osećaj pritiska ili punoće u predelu sinusa, glavobolje, zapušenost nosa, pojačana sekrecija iz nosa kako spreda, tako i slivanjem u grlo, koja može da varira od vodenaste pa do gnojne, slabost, malaksalost, povišena telesna temperatura. Nekad se mogu javiti i krvarenja iz nosa i bol lociran u nekim specifičnim delovima glave, u zavisnosti od zahvaćenog sinusa - bol u zubima i prednjoj strani obraza kod maksilarnog sinusa, u očima, slepoočnici i temenu kod etmoidalnog i sfenoidalnog sinusa.
Posebnu vrstu sinusitisa predstavljaju oni uzrokovani gljivicama. Po pravilu se javljaju kod osoba sa bolestima i stanjima, koja idu sa smanjenim imunitetom, kao što su dijabetes, AIDS, transplantacija tkiva i organa, terapija imunosupresivnim lekovima i mogu biti opasni po život zbog mogućeg brzog širenja infekcije i/ili mikotične sepse.
Sinusitis mogu uzrokovati i hemijski iritansi, kao što su duvanski dim, isparenja hlora i drugih hemijski agresivnih susptanci, koje srećemo u industriji ili domaćinstvu.
Takođe, upala maksilarnog sinusa može biti porekla od zapaljenskog procesa na korenu zuba, ako koren štrči u sinusnu šupljinu ili je proces na korenu uznapredovao ili zapušten.
Hronični rinosinusitis
Hronične upale nastaju postepeno, najčešće primarno, a ređe kao produžetak nelečene akutne upale i manifestuju se sledećim simptomima: otežano disanje na nos, glavobolje, delimični ili potpuni gubitak čula mirisa, pojačana sekrecija iz nosa, koja može da varira od vodenaste do gnojne, česte akutne upale sinusa, osećaj punoće u predelu sinusa i oko očiju, noćni kašalj, pogoršanje prethodno dobro kontrolisane astme, neprijatan zadah iz usta. Povišenje telesne temperature nije tipičan simptom, van pojave komplikacija.
Uzrok nastanka nije do danas u potpunosti rasvetljen, ali su poznati faktori, koji mogu uticati na njegov nastanak, a to su: suženja u predelu pretkomora sinusa i otežana ventilacija i drenaža sinusa, devijacija nosne pregrade, alergije, aerozagađenje, posebno duvanski dim kako kod aktivnog, tako i kod pasivnog pušenja, česte ponavljane infekcije, poremećaj vegetativnog nervnog sistema, gljivice i joše neki. Bila je tokom više decenija prisutna teorija o alergijskom fungalnom rinosinusitisu tj. alergijskoj reakciji na spore gljivica Actinomyces i Alternaria, kao najvećoj biomasi na planeti, s obzirom da se one nalaze svugde oko nas i da na svakog čiveka dospeva oko 10 tona (!) spora. Kasnije je ta teorija napuštena zbog nedostatka naučnih dokaza, iako i danas ima svoje pristalice.
Neophodno je istaći ulogu tzv. biofilma u patofiziologiji hroničnog rinosinusitisa. Biofilm je kompleksni agregat na sluznici, koji se sastoji od vanćelijskog matriksa, sa mikroorganizmima čija je izolacija standardnim laboratorijskim tehnikama veoma otežana i koji imaju razvijenu rezistenciju na antibiotike i do hiljadu puta u odnosu na isti soj izvan biofilma. U preko 70% pacijenata, koji su hirurški lečeni zbog hroničnog rinosinusitisa, nađen je biofilm.